Kad je srce hladno a zapara munja
na vedro me nebu i stomak je sit.
U tvrd orah uvlači se sumnja,
noge zebu fraku koji nije sit.
Od lastike šareni za plastične lente
da komšije vide da smo ljudi ubavi
kad glođemo drezovi u zimnici rente
i kašikom tražimo ne nasute ljubavi.
Kad je srce prazno i stomak je sit,
sve što kažeš oni znaju bolje
da zaboli glava koliko su hit i
koliko praktični da vire u šolje.
Ja se tamo odmorim i olakšam sebi
u svome neznanju pritisnem da voda odnese
i sačuvam glavu da sve znao ne bi
budalu i flert uzvodno ponese.
Idriz Avdukić, 1994. godine