„Pravi patriot nije onaj koji svoju otadžbinu diže iznad ostalih, nego onaj koji čini da ona bude dostojna te hvale“ („Moj bijeg u slobodu“).
Nedostaje mi moj djed.
Nedostaje mi njegova dobrota i odgovornost, njegova iskrenost i poštenje, njegova ljubav prema domovini.
Nedostaju mi noći provedene na pendžeru čekajući ga da dođe iz bitke. Nedostaje mi njegov mehki glas, njegove grube radničke ruke. Nedostaju mi njegove priče iz rova, o tome kako je stotinu puta znao pročitati istu knjigu, kako bi mu falili jarani…
Znao mi je danima pričati o bitkama i o njegovoj hrabrosti. Bio je veliki čovjek, mehkog i skromnog srca. Uprkos svemu, nije se htio hvaliti. Kad god bi pričao o tome, zastao bi i rekao da je to ništa naspram drugih akcija.
Sjedili bismo danima na stepenicama oronulog čardaka, on bi pričao, a ja bih slušala. Pričao mi je o vrhovnom komadantu Aliji Izetbegoviću. Govorio je kako je on najhrabriji i najbolji čovjek kojeg je ikada upoznao.
Bio je to pravi patriota. Iskrenog i poštenog srca. Djed kaže da ga je često poredio sa Feniksom, pticom koja je padala stotinu puta, gubila nadu, no ipak bi se izdigla iz pepela.
Djed mi je rekao da je Alija Izetbegović imao težak život. Da je prošao kroz sve i svašta. Pitala sam se kako nikada nije odustao?
Odgovor je ležao u mome srcu. Bilo mu je teško, naravno. Sigurno se puno puta uhvatio u iskušenju, zaglavljen između sebe i svog uma, razmišljajući ima li svemu kraja? No, onda se sjetih.
On nikada nije htio odustati. Borio se da promijeni svijet, za bolje sutra. Za bolji život. To je bio pravi čovjek. Tik prije nego je moj djed poginuo, u najkrvavijem ratu kojeg Bosna i Hercegovina pamti, ostavio mi je kutiju sa stvarima.
Pored mnogo ordenja, slika i zelenih pocijepanih uniformi, ostavio je nešto, za mene, mnogo važnije. Pismo ispisano plavim, tankim naliv-perom. Pisalo je…
„Draga moja unuko,
pišem ti ovo pismo, između dva hrasta u malenoj sobi, zvanoj rov. Ne znam kada ću doći, ni hoću li doći. Obećaj mi jedno. Da ćeš ovo prenositi na svoje potomke, i da ćeš uvijek biti tako marljiva. Rekao sam i sam davno da su za mene, posebni ljudi, patriote. Mnogi su mislili da su patriote ljudi koji dižu svoju otadžbinu iznad ostalih, no to nije tako. Oni je stavljaju u isti rang sa ostalim. Čine je ponosnom i prkosnom. Vole je i žive za nju. No, nisu sebični. Znaj jedno, biti patriota znači svoju zemlju i svoj narod uporediti sa ostalim, dati sve od sebe, ne odustajati, ne hvalisati se i ponosnu domovinu učiniti.“
I tako danas hodam ispod bistrog plavog neba u Sarajevu. Zahvaljujući našim herojima, u slobodnom Sarajevu puno je više turista nego inače. Danas odlazim na mezarje sa majkom. Odlazim i da pročitam ovo već staro pismo prvačićima osnovne škole.
Kao što sam i rekla onog dana, prenosit ću jasne poruke, za bolje sutra, jer ukoliko su mnogi mogli život dati, mogu ja barem njihovu ostavštinu učiniti beskrajnom.
