Prvo raspori jastuke. Vunene. Raširi čaršaf. Istrese vunu. Češlja je satima. Pusti da je cijeli dan grije sunce. Opere i osuši jastučnice. Vrati vunu. Zašije. Svojim starim rukama i velikom tamnom iglom.
Od jastuka je uvijek počinjalo. Veliko predbajramsko spremanje. Treskalo se i luftalo. Pralo. Ribalo. Štirkalo. Nekakvom mješavinom brašna i vode. Ili je bio šećer… Ne sjećam se.
Maramu sveže oko struka. Šamija na glavi. Kere razigrane. Obrazi rumeni. A oči… Sjajne kao sunce. Radosne. Pune iščekivanja.
Kad sve digne po kući, očisti napola, priđe sofri i šporetu. Malo će baklave, tepsiju ružica, hurmašica… Savijaju se sarmice od lista vinove loze, pravi sogan dolma. Kad to zgotovi, prevari kafu. Ne kuha je, ne peče. Pristavi je i prevari. Srkne. Sa podvijenom nogom i komadom pečenog šećera u ruci.
Dok sve vraća na svoje mjesto, priča o tome ko će sve doći. Prisjeća se ko voli šta jesti. Pitu će časkom noć uoči Bajrama. Ujutro će je samo podgrijati i zaliti. Pa kad hodža zauči… A sve čisto, mirisno, uštirkano… A sofra puna. Sofra. I kuća… Pa onda avlija. Ima ono šiljte u verandi. Izbaciće ga pod grožđe. Najfinija kafa kad se poravni. A djeca vrište okolo. Napraviće i bokal šerbeta. Nek se okrijepe poslije igre. Ožedne usta dječija.
Evo ga vrti se u sušilici. Jastuk. Bog zna na šta će ličiti kad ga izvadim. Ne znam tačno koje sam dugme uključila u brzini. A i nije vuna. Nije ni bitno.
Pravo mi se i ne čisti. Nemam, vala, šta ni štirkati. Prati se moda, pa ni hekle, ni vezenih zastora, ni prekrivača za jastuke. Ništa ni za treskanje. Trese se još jedino vratima. Kad se posvađamo.
Eto, meni se baš danas svađa. Vrišti i jauče. Jer fali. Fali propuh, marama oko struka da je ne “ufati u krstima”, nepresušna energija. Fali mi ona čista, gotovo dječija radost zbog dolaska praznika i nemirni kraj kerane šamije koji stalno kači iza uha.
“Mama, šta misliš hoće li mi tata kupiti one hlače za Bajram? Pravo sam opucala na njih. Vrhunske su i top! Kul mi stoje. Sredit ćeš ti to, jel da?”-monolog je u toku.
“Imaš li ti želja? Šta bi da ti kupim?”-sjetila me se.
“Ti si mi najveći poklon.”-kažem.
Ostalo prećutim.
Može li malo radosti? One istinske? Iz duše.
Njene stare ruke.
Da vrate nekadašnji sjaj praznicima.
I velika potamnjela igla.
Da ukrpi napuklo srce…
