Iza kuće šljivik. Trava narasla. Pokositi treba. Prevrnuti vilama. Skupiti grabljama. Pod hrpice sijena podvuci drvene motke. Pa prenijeti do velikog plasta… A tamo, tata čeka. Pa nabacuje. Plasti. Vilama sa tri kraka. Drvenim. Jer mora se… Blago treba jesti. I poslije svega šljive pokupiti… Mater će pekmeza napraviti. A i on će malo rakije. Samo jedan kotao. Et’, za obloga nek ima…
Niže šljivika, u ćošku bašte, drvena kaca. Ostarila. Valja za vode. Za bašču zaliti. Za bostan rashladiti.
A kupi ga on. Svaki put kad sijeno kupimo. I metne da gledamo. Da nas mami. Izaziva. „Kad sve završimo,“ kaže, „mater će ga dimirliju. Taman će biti leden k'o zmija.“
Pa krišom uzme grumen zemlje, pa baci međ’ djecu. „Eto je“… poviče. Nastupa glalama, vriska, bježanija.
Ja obično kažem da moram brzinski do kuće. Usporim kraj kace. Izvučem čep iz bostana. Čučnem iza da me ne vide. Prija ledena kaca uz leđa. Pa zagrizem… A on leden. Slastan. Sladak. Curi niz bradu… Pa brže bolje vratim čep. Da ne skontaju…
Tamo negdje kad sunce zađe za Dikinu hašlamu, a nas lagano stigne umor, mati iznese dimirliju. Bijelu, sa narandžastim šarama. Prisloni je uz drvenu kacu. Okrene ka nama.
A rukice usporile. Nema snage više. Žuljevi na dlanovima od drvenih vila ili grabalja već popucali. Svaka travka otežala. „Još malo!“-viče. „Nemamo još puno. Taman da se bostan još malo rashladi. En’ mater tepsiju pripremila.“
A mi pogledamo. Dimirlija se smiješi. Bostan se umirio na površini vode. Kao da veli: Gdje ste dosad? Požurite. Dosadilo mi samom plivati po kaci.“
Ove godine, ljeto sam posvetila sebi. A i lubenice bilo. Na sve strane… Pravila je svakako. I sa limunom, i sa bosiljkom, mentom, krastavcima i feta sirom. Maksuz kupovala zdjele u veselim bojama, pa servirala. Slikala. Lubenicu. Zdjelicu. Sebe.
Kore od lubenice bacala u smeće. Nisam ih, k'o mater, sjeckala do kasno u noć da metnem pred blago, da se i oni zaslade. Nisam.
I sjedila sam tako. U rashlađenoj sobi. Na ugodnih dvadesetak stepeni. A vani pakao. Travke nema. Sve suho. I nema vila ni grabalja. U ruci lak za nokte. Pa lakiram…. One na rukama, pa onda na nogama… Malo knjiga, malo TV.
I nigdje ne moram…
I niko me čeka….
I sve po mom…
Nemam nekih posebnih želja, pomislim.
Jesi sigurna?-kao da ga čujem da me pita.
Možda jednu.- kažem.
Da na tren opet bosonoga čučim pored kace, dok mi sok iz čepa lubenice curi niz bradu…
