U ratu se stalno šutala lopta. Non-stop smo igrali lopte ispred zgrada i u Partizanu. U tom periodu često su potpisivana primirja, pa, k'o biva, kad je primirje neće padati granate. E upravo u periodu tih primirja, igralo se lopte u Partizanu.
Ono čega se sjećam je da su se stalno pojavljivali neki novi ljudi, izbjeglice su se useljavale u napuštene stanove, pa je vazda neko novi bio tu.
I tako u periodu nekog primirja, skupljali smo se u Partizanu da zaigramo, pojavio se neki čovjek u žutoj trenerici, stariji od nas, tada je imao nekih tridesetak godina. Pitali smo ga da zaigra s nama, jer nam je falio jedan. Zaigrao je s nama. Niko mu nije znao ime. I tako danima, kad god bi neko falio, čovjek u žutoj trenerici je uskakao. Nikad se nije nametao, bio je miran, povučen, nije puno pričao, cak je i na gol stajao po potrebi, iako je bio ubjedljivo najstariji među nama.
Poslije smo ga viđali da igra basket sa starijom ekipom, tu smo ćuli da ga zovu Reza. Prolazili su dani, Reza se uklopio u raju u Partizanu, igrao je i basket i fudbal solidno i nije bio onaj od galamdžija.
K'o malo mjesto, kasnije se pročulo da je Reza neki pravo zajeban diverzant. Ali kako diverzant, a vazda u žutoj trenerici i još ga mi na gol stavljamo kad igramo lopte? Nikad ga nismo vidjeli u uniformi. I dok smo se svi čudili, Reza je dobio i Zlatnog ljiljana.
Poslije rata sam porastao, a i lopte se sve manje igralo, tako da se nismo često sretali u Partizanu. Sretao sam ga u prolazu. U zadnje vrijeme ga nisam viđao, neko se izgubio ili ja, ili on.
Danas je na Šehidskom groblju u Brezi sahranjen Ševko Rezaković, Zlatni ljiljan i ljudina.
Armin Green, 24. februar 2021. godine
