Rijetko me vodila u knjižaru. Obično ode sama. Kupi knjige i sveske. Nov pribor. Samo unese vrećice. Skontam po mirisu. Ciknem od radosti.
Iste hlače sam nosila godinu dana. Obuću takođe. Dok su svi nosili popularne sebastijan torbe, ja sam jedan te isti ruksak razvlačila godinama. Ali u ruksaku, sve novo. Morala se znati razlika između bitnog i nebitnog. Njoj.
Raširila bih knjige po plišanom kauču sa utisnutim šarama. Od početka do kraja. Kleknula na koljena i satima raspoređivala sveske. Nije mi smetala slika na svesci ni debljina korica. Ništa. Znala je ubaciti po koji plastični okvir za one najjeftinije. Pažljivo bih ga stavljala. Da ne oštetim. Ne savijem ćošak. Tako godinama… S pletenicama na leđima… Čini mi se, sve do kraja osnovne škole.
Zadaću sam pisala na kuhinjskom stolu. Svoj radni nisam imala. Sto se prvo morao dobro obrisati mokrom pa suhom krpom. Nismo željeli masne flekice na knjigama. Miris smo htjeli sačuvati što duže. Prilikom brisanja pogrešno napisanog slova ili broja, svi komadići gumice su se pažljivo sklanjali s knjige.
Oluja kreće u srednju. Ništa još kupila nije.
„Ako će nastava biti online, biće to sranje.“-kaže. Da joj kažem da sam tu riječ upotrijebila prvi put u trećem razredu srednje škole?
„Da odemo vidjeti hlače i patike? Septembar samo što nije. Za knjige da se raspitamo?“
„Ima vremena.“-kaže. „Vidi ovog youtubera što je cool!“
I tetkino dijete danas krenulo u drugi razred. Daleko od tetke. Napravio je frizuru i obukao cool šorc. Miriše na Ronaldov parfem. Ronaldo je cool. Tetkino dijete je cool. A tetka tužna.
Da su mi drveni basamaci, kao kod stare majke. Pa da mi krenu niz stepenice oboje. S torbama na leđima. Da mirišu na bijeli bohor. Da su im u ruksacima sendviči sa domaćim kruhom i dzemom ili ajvarom. Da skakuću. Da zagrabim vode u bokal. Okrnjeni. Sa slikom cvijeta i pčele. I zamahnem. Prospem za njima za sreću. Da im ide čisto i bistro kao voda… Da vrište jer im pršće po nogama. Da jure i smiju se. Da im mašem i gledam za njima. U dimijama i bluzi. Izvadim maramicu iza pojasa i pustim suzu. Obrišem sto. Prvo mokrom pa suhom krpom pa razvučem jufku maslenice. Da jedu kad dođu.
Razmišljam da ih nazovem danas. Sve redom. Grupni chat. Da im pričam. O mirisu knjiga. Svesaka. O jačini istog. O važnosti. O putovanju kroz vrijeme. Od bokala i dimija do Ronalda i youtubera.
Onda skontam. Neka ih. Jedino bi moja sestra to razumjela. Odrasle smo u tom vremenu i sjećanja su nam ista. Sigurna sam da bi njih dvoje jedno drugom odmah poslali poruke.
On bi zabrinuto je pitao: “Šta je tetki?“
Ona bi nezainteresovano odgovorila:“Ne'am pojma. Ma samo opušteno. Saslušaćemo je i nemoj joj reći, ali… Uopšte nije cool…“
